Fruskogorski
Na prostoru 50 kilometara dužine i 10 kilometara širine na sremskoj planini Fruška gora, smešteno je šesnaest srpskih
pravoslavnih manastira, od kojih je vecina vaspostavljena kao živeca. Ova jedinstvena kulturno-istorijska celina utvrdena
je za kulturno dobro od izuzetnog znacaja za Republiku Srbiju 1990. godine, a predložena je i za upis na listu svetskebaštine UNESKO-a.
Šire podrucje Fruške gore od davnina je bilo bogato svetilištima, a tokom 16. i 17. veka na ovom prostoru je zabeleženo
35 manastira. Od vremena nastanka ovi manastiri nebrojeno puta su pljackani, rušeni i napuštani, a najozbiljnije su stradali
tokom Drugog svetskog rata. Nekoliko manastira je teško ošteceno i tokom NATO bombardovanja 1999.
Istraživaci srpske novovekovne umetnosti u Podunavlju utvrdili su izvesnu pravilnost u prostornom sklopu manastirskih hramova,
te su one sagradene u 16. veku povezali sa moravskom arhitekturom srednjovekovne Srbije.
Manastirski hramovi sagradeni tokom 18. veka predstavljju zanimljivu kombinaciju tradicionalne arhitekture, po ugledu na
Novo Hopovo, i baroknog modela preuzetog iz repertoara zapadnoevropske arhitekture.
Manastir Krušedol je osnovan od strane despota Đorda Brankovica (monaha Maksima) i njegove majke Angeline
(žena slepog Stefana Brankovica). Smatra se da je njegova izgradnja zapocela oko 1509. godine. Manastir je
tek delimicno završen oko 1513. godine, a uz veliku pomoc ruskog velikog kneza Vasilija Jovanovica i vlaškoga vojvode
Jovana Wagoja Basarabe. Za vreme njegove izgradnje beogradski i mitropolit "vo vsej sremskoj zemlji" Maksim je imao rezidenciju
u Uspenskom manastiru u Beogradu, ali je povremeno dolazio u Krušedol ne bi li nadgledao kako napreduju radovi.
I pored svega toga gradnja manastira je išla veoma sporo i nije bila završena skoro pedeset godina.
